Vuk Stefanović Karadžić

Vuk Stefanović Karadžić rođen je 7. 11. 1787. godine u velikoj porodici u Tršiću, a umro u Beču 7. 2. 1864. godine.

Njegova braća i sestre mahom su umirali u tom periodu i njegova majka odluči da mu da ime Vuk, jer kako se tada verovalo to ime će ga zaštititi od duhova i veštica. Ovakva sudbina pratiće Vuka kroz ceo njegov život.

Kao i njegova braće i sestre i Vuk je bio bolešljiv. Te tegobe su se prenele i na njegovu decu. Oženivši Anu Mariju Kraus dobio je dvanaestoro dece, od kojih su samo preživeli Mina i Dimitrije Karadzić.

Zbog bolesti imao je problema sa nogom i često je zbog zdravstvenih problema izostajao iz škole. U tom periodu hteo je da upiše našu Gimnaziju u Karlovcima, ali mu nisu dozvolili jer je već bio prešao godine, imao je 19 godine, bio je prestar za ovu školu. Nasuprot tome, sve prepreke koje je prevazilazio u životu nisu ga sprečile i obeshrabrile u želi za obrazovanjem i znanjem, zbog čega odlazi u Beograd.

U Beogradu upoznaje Dositeja Obradovića, koji na početku odbija da bude njegov mentor, ali Vuk ipak uspeva da upiše Obradovićevu Veliku školu koju kasnije zbog zdravstvenih problema ipak mora da napusti. Lečio se u Mehadiji, Novom Sadu, Pešti, gde se upoznao sa Dimitrijem Davidovićem, Frušićem, Savom Mrkaljem i Lukom Milovanovim koji će kasnije biti značajni za njegov rad.

Ne sasvim dobrog zdravlja nastavio je da se bavi pisarskim, činovničkim i učiteljskim poslom. Stalno je bio okružen ljudima i to mu je omogućavalo kontakt sa narodom i narodnim jezikom. Ambiciozni Vuk tako odlazi i u Beč, gde upoznaje suprugu Anu i Jerneja Kopitara koji će postati Vukov najbolji prijatelj, mentor, saradnik na izdanju Vukovog Rječnika iz 1818. godine.

Kopitar je podsticao Vuka na velike podvige i ostvarenja, prepoznao je u njemu talenat i želju. Tako ga podstiče i na prikupljanje narodnih pesama, a Vuk širi svoje interesovanje radom na Gramatici i Pravopisu srpskog jezika.

Ceo Vukov život od 1814. do 1864. godine mogao bi se podeliti u tri razdoblja.

1814-1823.

Vuk postaje književnik, gramatičar i reformator i sav se posvećuje književnim i reformatorskim poslovima.

1823-1845.

Vuk razvija svoj rad i prenosi ga na ceo narod, ali uz stalne muke da sam sebi osigura udoban život kako bi mogao da se posveti reformatorskim i književnim poslovima.

1845-1864.

Ovo je vreme najživljeg sistematskog Vukovog rada. Tada uspeva da osigura svoj materijalni život i posvećuje se izdavanju svojih ranijih dela. Do kraja završava svoju reformu, pridobija pristalice i odlične saradnike u pred kraj epohe vidi svoju potpunu pobedu.

Vuk 1814. objavljuje zbirku narodnih pesama „Malu prostonarodnu slaveno-serbsku pesnaricu“, zatim prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, zatim 1815. drugu „Pesnaricu“.

„Narodnu serbsku pesnaricu“ objavljuje 1818. i dopunjuje izdanje „Pismenice“ te tu gramatiku objavljuje u okviru „Srpskog rječnika“ iz 1818.godine, da bi 1852. godine dopunio i ovo izdanje Rječnika pod istim nazivom.

Ostala dela: „Narodne pesme“ tri velike knjige 1823. godine, „Zbirku poslovica“ 1836. godine, prevod „Novog zaveta“ 1847. godine, „Kovčežić“ 1849. godine, „Poslovice II“ 1849. godine, „Pripovetke“ 1853. godine, „Primeri srpskoslovenskog jezika“ 1857. godine, „Provitelstvujušči sovet serbski“ 1860. godine i mnoga druga.

Telo Vuka preneto je iz Beča 1897. godine i danas počiva u Sabornoj crkvi u Beogradu pored Dositeja Obradovića.