Вршњачко насиље вуче корене из родитељског дома

ADVERTISEMENT
Вршњачко насиље је у последње време толико учестала и свакодневна тема да нас више нити медијски натписи о томе не изненађују. Оно што и даље изненађује и забрињава је чињеница колико су школе постале неучинковите по питању спречавања истог, односно сазнања како неки директори сваки покушај насиља унутар њихове установе покушавају да прикрију како би школа сачувала неки свој имагинарни статус установе у којој се тако нешто не догађа.

Вршњачко насиље у школама

Иако се данас, након проведених УНИЦЕФ-ових едукација и радионица, већина школа се  декларишу као места нулте толеранције на насиље, вршњачко насиље међу децом и младима никада није било учесталије нити агресивније. Школе, којима на првом месту стоји назив васпитно, а тек онда образовних установа, све више губе битку с покушајем било каквог васпитања, а камоли сузбијања насиља у школама.

Вршњачко насиље је у последње време  толико учестала и свакодневна тема да нас више нити медијски натписи о томе не изненађују. Оно што и даље изненађује и забрињава је чињеница колико су школе постале неучинковите по питању спречавања истог, односно сазнања како неки директори сваки покушај насиља унутар њихове установе покушавају прикрити како би школа сачувала неки свој имагинарни статус установе у којој се тако нешто не догађа.

Неефикасност школа у сузбијању вршњачког насиља

Бојим се да је овде у питању менталитет специфичне средине у којој је још увек вршњачко насиље табу тема (као што је донедавно и било насиље над женама). У том контексту су школе своју титулу нулте толеранције схватиле као императив и потребу да се такав облик понашања прикрије, уместо да се на сваки покушај његове појаве реагује брзо и ефикасно, како би се сузбило даљње појављивање истог.

Овакви недефинирани и чудни услови делују двоструко лоше. Манипулосањем директора који нису чврстог карактера, родитељи користе претње и уцене како би заштитили своје агресивно дете и оправдали његово непримерено понашање, док се родитељи жртве, суочени с пасивношћу школе као институције која не може загарантирати сигурност њиховом детету обраћају медијима, надлежним институцијама и судовима. Школе које нису способне насиље адекватно санкционисати шиљу поруку како је оно под њиховим кровом дозвољено, те тиме постају школе које прећутно подстичу ширење вршњачког насиља.

Дете је огледало родитељског понашања

Обрасце властитог понашања дете учи проматрајући и опонашајући властите родитеље. Иако, веројатно, никада није било на тржишту присутно толико приручника и књига о одгоју деце, при чему су аутори појединих реномирани светски педагози и психолози с дугогодишњим радним искуством, криза одгоја и у нашој земљи достиже врхунац, па се с правом питамо постоји ли уопште више породично васпитање . Такође све више васпитних и просветних радника покушава да проникне у  разлоге због којих смо упали у замку обрнутих родитељских улога у којима родитељ губи способност сваког ауторитета, а дете постаје доносиоц одлука и пре него што прохода и научи прве речи.

Цивилизацијски прелаз од традиционалног к модерном догодио се код нас нагло, попраћен усто додатном траумом рата. У врло негативним и несретним околностима борбе за егзистенцијалну и материјалну сигурност већина људи одбацила је без промишљања све оно што је било старо и традиционално као лоше, а пригрлила све ново као добродошло и спасоносно. У тој друштвеној метаморфози одбачене су све претпоставке здравог одгоја деце унутар породице, а прихваћени трендови свеобухватних дечјих права, те мишљење како васпитање више није посао родитеља већ институција (првенствено вртића па онда и школа).

Због чега се родитељи  противе сваком покушају (пре)васпитања њихове деце у школи?

Опет се враћам на почетну премису како дете своје моделе понашања учи искључиво и највише од родитеља. Родитељи који практикују партнерски однос (родитељ је детету најбољи пријатељ, а не ауторитет) шаљу у школу дете које: – није научено прихватати било какав облик ауторитета, те му самим тиме модел учитеља постаје одбојан и неприхватљив – није научено да функционише у групи и прихватати интеракцију, јер је научено да увек буде у центру пажње – не може издржати дуже вријеме без изражавања властитих потреба, будући да није упознало модел одгођене потреба (увек је до сада све било одмах и истог трена када је пожељело).

Оваква деца школу прихватају јако тешко, јер се због захтева и начина рада школе одређени обрасци њиховог понашања морају мењати. Било који облик прилагођавања и ускраћивања тренутног задовољства дете, које се у школској доби први пута сусреће с таквим моделом васпитања прихвата као огромну фрустрацију која с временом у њему изазива љутњу, бес, а на крају резултира и агресивним испадима.

Родитељ пак, који своје потомке не доживљава као децу која уче и која су у доби када је примерно на њих васпитно деловати него као своје једнаковредне партнере, на сваки неуспех, било у учењу или понашању свог детета реагују као на властити, те га доживљавају као увреду или неправду против које се треба борити. Својим, неретко, неугодним и агресивним интервенцијама у рад васпитних и просветних радника поновно пружају властитом детету модел понашања у којем су агресија и претње једини начин постизања задатог циља. И ту се затвара круг који објашњава и последице непостојања породичног васпитања деце, али и неучинковитости васпитно-образовних установа у намери да се боре са свим врстама неадекватних и непримерених облика понашања, па и вршњачким насиљем.

Случај родитеља, који уместо сАрадње с учитељима због заслуженог укора детета, судски терају наставнике, рекао је да се разорио “ВАСПИТНИ САВЕЗ ” родитеља и учитеља. Разлог оваквог понашања родитеља лежи у страху својственом породицама с искуствима економских проблема. Такав страх огледа се се у облику нездраве амбиције фрустрираних родитеља.

Сиромашнији родитељи нападају наставнике јер их је страх да ће изостанак школског успеха и њихову децу одвести у идентичне проблеме, а богате породице нападају наставнике јер својој деци желе осигурати идентичне повластице какве и они уживају у друштву. У оба случаја родитељи неретко остају себично затворени у себе и неспремни на било какву сарадњу, јер страхују да би нетко други могао одузети простор коју су они у својим замислима наменили својој деци.

Извор. Јутарњи

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on email
Email
Share on print
Print

Povezane vesti

Наука-каже:-Дојење-може-спречити-рак-у-детињству

Наука каже: Дојење може спречити рак у детињству

Ако дојите или сте некад дојили, онда сигурно знате колико је то тешко, али и чаробно. И колико има бенефита и за маму и за бебу. Познато је да дојење смањује могућност од појаве кардиоваскуларних болести, дијабетеса 2, реуматоидног артритиса и умањује ризик од изненадне смрти новорођенчета (СИДС). Ако вам...

Психолог-др-Ивић:-Родитељи-чине-медвеђу-услугу-деци,-тражећи-од-наставника-поклоњене-оцене

Психолог др Ивић: Родитељи чине медвеђу услугу деци, тражећи од наставника поклоњене оцене

Већ првих дана школе уочавамо да ђаци имају проблем са пажњом, самосталним радом, концентрацијом, комуникацијом, памћењем, графомоториком, истрајношћу, уредношћу, чак и на једноставним задацима. Зашто је деци тежак сваки ментални и физички рад? Зашто је њихов речник сиромашан? Зашто више нису радознали и маштовити? Зато што смо им прерано дали...

А1:-Није-препоручљиво-коришћење-мобилног-телефона-деци-млађој-од-6-година

А1: Није препоручљиво коришћење мобилног телефона деци млађој од 6 година

Просечна старост деце која добијају прве паметне телефоне је око 10 година, али изложеност мобилним уређајима често почиње у много млађој доби. Суоснивач компаније Apple Стив Џобс наводно је ограничио употребу технологије својој деци и забранио им да користе iPad када је лансиран. Бивши извршни директор Мајкрософта Бил Гејтс сачекао...

“Безимени-првак”-и-остале-етикете-које-деца-носе-у-срцу

“Безимени првак” и остале етикете које деца носе у срцу

Текст је инспирисан поступком једне учитељице (за коју верујемо да је изузетак) која је прваку на уџбенику написала црвеном оловком – Безимени првак. Зато што није уписао своје име иако је учитељица рекла да то код куће ураде. А да ли се запитала како се неко, ко је тек упловио...

Постоји-разлика-између-бистрог-и-даровитог-детета

Постоји разлика између бистрог и даровитог детета

“Као даровите, васпитачи и учитељи издвајају ону децу која многе ствари раде раније, брже, успешније и другачије од друге деце па у томе имају висока постигнућа. Даровитост се дефинише као склоп натпросечних интелектуалних способности, високог степена креативности и мотивације”, појашњава проф. психологије Ксенија Р. Бенаковић. Foto: Canva Како да знамо...

ADVERTISEMENT
ADVERTISEMENT