ADVERTISEMENT

Školski psiholog: Petica je danas imperativ, a svrha usvajanja znanja pada na kolena pred formom

Razvijanje odgovornosti, kako za sebe, tako i za druge, počinje u najranijem detinjstvu. Odgovornost je usko povezana sa razvojem samostalnosti, a obaveza roditelja je da ove vrednosti  i sposobnosti uvode u život deteta u skladu sa fazama razvoja i uzrastom, kaže za Zelenu učionicu Maja Marošan Mihajlović, školski psiholog u školi “Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu.

Maja Marošan Mihajlović, školski psiholog

“Deca bi kod kuće trebalo da imaju svoja zaduženja i obaveze koje doprinose životu u zajednici, a kod njih razvijaju osećaj zajedništva i korisnosti. Kada je reč o predškolskom uzrastu to je pomoć u kuhinji, briga o svojoj sobi i prostoru za igranje, higijena životnog prostora, iznošenje smeća. Uporedo sa navedenim, decu bi tokom ranog detinjstva trebalo osposobljavati za samostalnu brigu o ličnoj higijeni, oblačenju i hranjenju.” – objašnjava Maja M. Mihajlović i dodaje da, kada dođe vreme za školu, deci kojoj su obaveze sastavni deo života, ni usvajanje školskih obaveza ne bi trebalo da predstavlja problem.

Dakle, ono kada čujete roditelje kako govore: “naradiće se čitav život, neka uživa sad” zapravo je pogrešan put popločan dobrim namerama.

“Gledajući generacije dece koja stasavaju poslednjih deset ili petnaest godina, a naročito poslednjih nekoliko, utisak mi je da su deca sve nesposobnija i deprivirana nekih životnih veština koje su se do skoro podrazumevale. Za to možemo samo delimično kriviti tehnološki razvoj.”

Maja smatra da nas je to što je danas do svega što nam je potrebno moguće stići jednim klikom, veoma brzo i jednostavno, dovelo do toga da sve manje moramo da se trudimo oko sopstvenog života.

“Život je postao ‘instant’. Instant-odrasli vaspitavaju instant-decu. Obrazovni sistem se reformiše u skladu sa savremenim životom. Nažalost, reforma je u ovom slučaju, po mom mišljenju, krenula u pravcu suprotnom od onoga što značenje reči reforma predstavlja. Iskarikirana usmerenost na učenika i podređenost apsolutno svakoj njegovoj materijalnoj potrebi, sve više osiromašuje neuropsihološki potencijal svake sledeće generacije.” – tvrdi naša sagovornica.

Zašto roditelji preuzimaju školske obaveze svog deteta?

Maja tvrdi – najčešće iz najboljih namera, često i zbog nedostatka vremena, ali i volje da se suštinski bave razvojem i obrazovanjem deteta.

“Poruka koja se deci na taj način šalje je, s jedne strane da će uvek biti neko tu da za njih podmetne leđa i reši problem umesto njih gad zagusti, a s druge strane da su nesposobni. Naravno, u kasnijem životu, kada se neminovno budu suočavali sa različitim teškoćama, nesposobnost da se samostalno uspešno prevaziđe prepreka, može dovesti do problema.” – kaže Maja Marošan i dodaje da jasno da nijedan roditelj svesno i namerno ne želi da svoje dete učini nesposobnim, pa je često dovoljno dobronamerno ukazati na moguće posledice preteranog mešanja u školske obaveze i školovanje uopšte.

“Dovoljno je biti detetu podrška, podsticaj i pratnja iz pozadine, koja neće delati umesto deteta, već u korak sa njim.”

Školske vajber grupe – dobar asistent ili invalidsko pomagalo

Školske vajber grupe su postale prećutni imperativ. Ne možemo reći da ne postoji nijedna korist od njih, ali takođe moramo priznati da bismo bez njih i te kako preživeli, veruje naša sagovornica.

“Ako se postave jasne granice u pogledu svrhe postojanja grupe i uspostave pravila u komunikaciji, možemo uživati u blagodetima savremene tehnologije. Sa pozicije nekadašnjeg odeljenjskog starešine, roditeljska vajber grupa (koju sam sama napravila) koristila mi je samo da u istom trenutku za kratko vreme svim roditeljima mogu da prosledim bilo koju informaciju koju želim da im pošaljem direktno. Grupa nije služila za komunikaciju drugog tipa.” – kaže Maja Marošan Mihajlović.

Ipak, dodaje, mnogo je primera gde ovakve grupe služe kao invalidsko pomagalo deci, ali pomagalo nametnuto od strane roditelja, jer je njima tako jednostavnije.

„Još su mali“ ili „Imaju previše obaveza“

Maja objašnjava da su ovo najčešći izgovori roditelja zbog kojih se previše uključuju u školski život dece, implicirajući da je škola neko nužno zlo od kog roditelj svojim angažovanjem treba dete da zaštiti.

“Kako se zahtevi i obaveze dece usložnjavaju i povećavaju, tako i jedan nemali broj roditelja, usled nedostatka vremena, nemotivisanosti deteta, ali i težnje za najvišom ocenom, počinju da umesto svoje dece idu u školu i završavaju njihove obaveze. U pozadini svega je, po meni, jedan veoma opasan stav, da deca po svaku cenu moraju da budu zadovoljna i usrećena, a da nikada ne dođu u situaciju da dožive neprijatnost. Petica postaje imperativ, proces i svrha usvajanja znanja padaju na kolena pred formom. Takva deca postaju mladi ljudi, lišeni veština da čak i prilike da pokušaju da budu samostalni i odgovorni.” – objašnjava Maja i dodaje:

“Zadatak svih nas, nosilaca obrazovno-vaspitne uloge u društvu, je da pre svega ne doprinosimo ovakvim pojavama, a nakon toga i budemo glas razuma koji će ponovo dati smisao vaspitanju dece: Odgajiti čoveka koji će biti u stanju da se samostalno stara o sebi, biti odgovoran za svoje postupke i umeti sebi da stvori život kojim će biti zadovoljan.”

Maja Marošan Mihajlović, školski psiholog

Izvor: Zelena učionica

ADVERTISEMENT
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on email
Email
Share on print
Print

Povezane vesti

raspust-nije-isto-sto-i-odmor

Raspust nije isto što i odmor

Mnogi automatski misle da školu čine samo nastavnici, ali u pitanju je raznoliki stručni kadar: od ekonomista do domara. Koja pravila važe za sve? Od godišnjeg odmora od dve nedelje, koliko neki zaposleni imaju, do odmora koji traje “celo leto”. Da li je baš tako? Po zakonu, neki optimalni broj...