ADVERTISEMENT

Ranko Rajović: Onlajn nastava je nužno zlo, a posledice su dugoročne

U proteklih godinu dana, vode se polemike kakve bi posledice po razvoj deteta i usvajanje neophodnih znanja mogao da ima kombinovani model nastave kakav su đaci imali u prethodnom periodu.

Kako je i u kojoj meri onlajn nastava uticala na decu školskog uzrasta, koliko vremena oni provode ispred mobilnih telefona i računara i zbog čega je to opasno, za portal Moj Novi Sad objasnio je dr Ranko Rajović.

Šta su prednosti a šta mane onlajn nastave?

– Rekao bih da je onlajn nastava nužno zlo. Situacija je bila takva da smo zbog izolacije morali da se snalazimo i onda se kao jedino rešenje pokazala onlajn nastava. U tom smislu, ona je dobra, ali ono što nije dobro jeste to što su deca, pored nastave, dodatno koristila nove tehnologije. Radili smo istraživanje koje je pokazalo da naša deca, mimo onlajn nastave, dnevno koriste mobilne telefone tri do pet sati. To je slučaj u osnovnoj školi, a sad radimo istraživanje za srednju školu gde rezultati pokazuju da oni po pet, šest sati dnevno provode ispred telefona. To je jako puno, a roditelji ne shvataju koliko je to ozbiljan problem.

Koje su posledice?

– Ne mogu se odmah videti, jer su dugoročne. Amerikanci su radili istraživanje kojim je utvrđeno da su smanjene duboke regije mozga, što znači da se oštećuje nešto od kognitivnih sposobnosti i koncentracije i memorija je slabija. Sve je aktuelniji problem koji se zove hiper pažnja. Mi odrasli imamo duboku pažnju i možemo, bez problema, da čitamo neku knjigu ili učimo pola sat, dva, tri, a naša deca ne mogu ni petnaest minuta. Mi smo još pre korone pričali o tome i taj problem je sve veći iz godine u godinu, a bojim se da će sada još više da se produbi.

Onlajn nastava neće ostaviti posledice ako su deca preko mobilnih telefona samo pratila nastavu, problem je ako su ih dodatno koristili. Inače, onlajn nastava je u početku bila teška jer ni učitelji, ni mi na fakultetu, nismo navikli na nju. Kada smo stekli rutinu, viđao sam kolege i učitelje koji vrhunski rade, tako da su deca gledala dva, tri školska časa sa visokom koncentracijom. To znači da onlajn nastava može da bude čak i dobar model, zato što su učitelji bili prinuđeni da animiraju decu i da se više trude nego na redovnoj nastavi. Ja sam sa svojim timom na Pedagoškom fakultetu u Sloveniji koristio nove metode učenja i dobili smo stvarno dobre rezultate. Mi smo čak ceo projekat “Vreme za NTC” stavili na naš sajt, i tamo besplatno roditelji i učitelji mogu da pronađu metode učenja kroz igru.

Možete li da navedete neki primer?

– Mozak bolje radi kada je nešto nelogično, jer tada uključuje svoje rezervne kapacitete. Zato mi u nastavu uvodimo neke nelogične elemente, koje deca odmah primećuju i to kao da ih razbudi. Mi taj fiziološki trik koristimo da ih uvedemo u nastavu. Recimo, maloj deci kažem, bez dodatnih instrukcija, da nacrtaju sliku od imenica trava i sunce. Oni razmisle, onda crtaju i većina dece, recimo od pet godina, nacrta da trava raste do sunca. Onda im recimo dam tri imenice – avion, deca i panda i tražim da naprave priču od toga. Kada to tražim od učitelja, većina kaže “Deca lete u avionu, idu u Kinu da vide pandu”. Ja im kažem da je to logično i da smisle nešto bolje. Onda kažu “Panda vozi decu u avionu”. Da li je to naš maksimum? Dete od pet godina mi je iste sekunde dalo primer “Deca skaču iz aviona i hvata ih leteća panda”. To je dečji mozak, on tako radi i na taj način aktivira važne regije mozga. Radio sam snimanja na funkcionalnoj magnetnoj rezonanci, gde se tačno vidi da ceo mozak radi pod tim uslovima.

Takođe, tražim od dece da nacrtaju neku rečenicu ili stih, pa smo imali stih “Naša mama bi u svet odletela”. Većina odraslih nacrta mamu u avionu, a dete recimo nacrta mamu sa krilima koja izlaze iz glave. Jedna koleginica me je pitala kako mogu da učim decu da krila rastu iz glave. Naravno da deca znaju da krila ne rastu iz glave, ali pusti ih da u njihovoj mašti rastu.

Ako kažemo detetu da ne mogu krila iz glave ili trava do sunca, da leteća panda ne postoji, da ne može ovo ili ono, mi u stvari zatvaramo najvažnije regije u njihovom mozgu. To se zovu asocijativne regije, a u njima se nalazi kreativnost i divergentno mišljenje. Zato se često kaže da škola ubija kreativnost.

Pred nama je školski raspust, kako predlažete da ga deca provedu?

Veoma je važno da taj period što više provedu u igri, jer su naša deca postala zavisna od telefona, računara, tableta i televizora. Zato ih pustite na igrališta, u parkove, na kampove, kod rodbine na selo, bilo gde u prirodu. Naša deca traže pokret, a mi to ne shvatamo. Kada smo prošle godine imali NTC kamp, jedan od predavača koji je bio zadužen za grupu od šest godina, je uključio merač koraka. Bio je sa decom sve vreme, od osam ujutru do osam uveče, i sa njima išao u šetnju, na poligone, razgibavanje i radionice. Uveče je video da je tog dana sa njima prešao 16,5 kilometara, a deca, koja su tamo stalno trčala, sigurno su prešla 20. To znači da će dete od šest godina, kada ga pustite u slobodnu igru, preći 15, 20 kilometara bez problema. I niko nije bio umoran, svi su se igrali, samo su uveče kada su legli zaspali za minut. Nema onog uspavljivanja, kao kada mi roditelji kažu da dete neće da spava nego moraju da ga uspavljuju. Dete mora da se umori i spava u devet, čim padne mrak.

Zašto je to važno?

Zato što se mozak izgrađuje u REM fazi spavanja i san je jako važan za razvoj mozga. Neka se roditelji sete, da smo mi išli da spavamo kada padne mrak. Sada naša deca ne mogu, a jedini razlog je što nisu potrošila energiju. Mi biološki imamo najviše energije od treće do osme godine života, jer se mozak razvija u pokretu. Energija nam je data da bi se kretali i razvijali mozak, a ako dete ne pređe pet ili deset kilometara, kako će da zaspi? Spavanje se poremetilo, sve je više telefona i zračenja i odjednom se dešava da 50% naše dece ima razvojne smetnje – nemaju koncetraciju, ne mogu da pišu, da čitaju, da sede i uče. Zato je važno da se dete kreće, da bude spretno i okretno.

Ja gledam roditelje sa malim detetom u šetnji, ono vidi neku baricu i želi da skače po njoj, ali roditelj mu ne da i vuče ga za ruku. Pa pustite ga, jer mozak tera dete da sve proba – da skače po bari, da se penje uzbrdo i da ide nizbrdo, da se popne na granu. Odjednom smo došli do toga da roditelji ne dozvoljavaju igru, ne dozvoljavaju te pokrete jer su ili opasni, ili će se uprljati ili ne znam šta. Naravno da je bezbednost na prvom mestu i da ga nećete pustiti da pada po stepenicama ili nekom betonu, ali neka padne na travu, u pesak ili u blato, pa i neka oguli laktove i kolena, neće mu ništa biti.

ADVERTISEMENT
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on email
Email
Share on print
Print

Povezane vesti

raspust-nije-isto-sto-i-odmor

Raspust nije isto što i odmor

Mnogi automatski misle da školu čine samo nastavnici, ali u pitanju je raznoliki stručni kadar: od ekonomista do domara. Koja pravila važe za sve? Od godišnjeg odmora od dve nedelje, koliko neki zaposleni imaju, do odmora koji traje “celo leto”. Da li je baš tako? Po zakonu, neki optimalni broj...