“Па, господине, Ви сте детету урадили домаћи. Дете је добило 5, а ви звездицу из домаћег.”

ADVERTISEMENT
Растају се пред школом као да су дјеца кренула у војску

На родитељском ме један господин, државни службеник, пита зашто сам њему дао звјездицу да обоји? Па, господине, Ви сте дјетету урадили домаћи.

Понедјељак у школи није тако тмуран као на другим радним мјестима. Сви су весели, много је дјечје граје, свуда наоколо је весели жамор. Другари се грле, смјешкају, радују новом дружењу. Ту је и понеки тајновити поглед скривене симпатије. Препричавају се доживљаји од викенда. Позитивна енергија испуни сваки кутак просторије. Понедјељком се заиста осјете све чари наставничког заната. Тако би ваљда требало бити сваки дан?

Предајем ученицима другог разреда. Прошле године били су подијељени у двије групе, па се још увијек и не познају сви међусобно.

Трећи час је математика. Примијетим нервозу код једног ученика. Често пуцкета прстима, одлази у тоалет, избјегава директан поглед. Вјежбамо сабирање до десет и настојим да га што више укључим у разговор. Видим да кришом сабира на прстиће и покушава да одговори прије других, али често погријеши. Очигледно је под притиском. Нашалим се: Близу си. Промашио си само за један број. Хајде да то пребацимо у марке. Ако имаш пет марака и учитељ ти да још двије марке (извадим из џепа 2 КМ и дам му), колико ћеш онда имати новца?

Па 7 марака, одговори као из топа.

Ето, видиш да знаш чим се ради у парама, закључим.

Сви смо се мало насмијали. Видим да је и њему лакше. Дјеци увијек настојим приближити градиво на реално примјенљиву ситуацију. Ту се лакше сналазе. Убрзо завршавамо наставу. Одлазим кући лакши за двије марке, али задовољнији – имам утисак да сам скинуо терет с његових нејаких леђа.

Уторак, 2. 11. 2021.

Улазим у учионицу, поздрављам ђаке, сједам за катедру. Већ на првом часу онај дјечак од јуче јавио се да одговара математику.

Учитељу, могу ли да одговарам?, говори видно узнемиреним гласом.

О, добар дан, ословљавам га именом.

Како си? Јеси то пожелио учитеља па му не даш ни да сједне, говорим му са осмијехом, а он се некако невољно насмија.

Могу ли да одговарам, молим Вас? Морам да поправим тројку из контролног, пита нервозно.

А шта фали твојој тројци? И то је фина оцјена. Значи да си добар, покушавам да опустим атмосферу.

Али, тата и мама се љуте на мене. Неће да причају са мном, дрски су и руже ме, говори покуњено.

Ево, ево, сад ћемо, полако, ништа не брини, настојим да га смирим, а и сам знам шта ме чека.

Никад нисам волио да оцјењујем дјецу у раном школском узрасту. Они су тад још мали, 7–8 година, и сваку лошу оцјену најчешће доживљавају трагично. Неријетко и родитељи врше притисак на њих. Сваки родитељ жели да његово дијете буде успјешно. Од најранијег узраста дјеци се намеће да буду успјешна, а не да посједују квалитете.

Има да будеш одличан; Ја ћу се жртвовати, твоје је само да имаш петице; Мораш да будеш добар спортиста. Фудбалер звучи популарно; Послије школе идеш у школу језика. Мора се страни језик знати; Ево, све смо ти омогућили, а ти нам то врати петицама; Како је она добила 5, а ти 3…

Нажалост, све је већи број родитеља који имају превелика очекивања од своје дјеце. Мами је битно да у Вибер групи родитеља напише како је њено дијете добило пет, како је учитељ похвалио и слично. Очекивања преамбициозних родитеља често су праћена критикама. Посљедица тога је да дијете губи самопоуздање, почиње се осјећати неспособним и бива у сталном страху да ће изневјерити родитеље. А родитељи су обезбиједили продужени боравак прије школе, приватне часове послије школе, тренинге, секције, нове патике за петицу из природе и шта све још не, али нису оно најбитније – проводити вријеме са својим дјететом, пустити га да се упрља на ливади, пење на дрвеће, скаче по бари, издере кољена. Све чешће чујемо: Немој то! Упрљаћеш! Сломићеш!

Сад замислите да зрелој особи, рецимо у тридесетим годинама, свакодневно говоримо да јој је ручак био неукусан или да не зна да паркира ауто или да је лоша у свом послу? Е управо то родитељи раде дјетету! И још често повишеним тоном.

О свему овоме размишљам док дјечак прилази табли, ријешен да поправи своју оцјену. Видно има трему, ломи креду, хоће нешто да пише.

Па ја већ видим да си ти одлично научио, ево креда сама пише. Види… Шврљам нешто по табли, покушавам да га орасположим и разбијем трему. Сједнем у његову клупу.

Ево, буди нам ти данас учитељ. Реци овој дјеци шта је то дуж?

Дуж је права линија оивичена двјема тачкама!, одговори у једном даху.

Ма браво, ти би био бољи учитељ од мене. Хоћеш да се мијењамо?, питам га, а у углу усана му се оте смијешак. Зачас је набројао геометријске облике и геометријска тијела. Све је то било тако лијепо научено, као пјесмица. Баш онако како не треба – напамет. Текстуалне задатке не разумије и тешко се сналази.

Не учимо дјецу да мисле, да повезују ствари, а то им је једина припрема за будућност. Да бисмо побољшали процес мишљења, дјеца морају више да се крећу. Ту смо, изгледа, сви заказали, и школе и родитељи. Дјеци је најпотребнији одмор у природи, боравак у парку, далеко од рачунара и телефона. Не треба њима стотину секција, него шума и парк.

Било је грешака у његовом одговору, није баш за одличну оцјену. Више је за 4. Сад се и ја ломим, хиљаду мисли ми се врзма по глави, постајемо нервозни и он и ја, а слутим – и родитељи. Под притиском покушавам што прије да пронађем најбоље рјешење: са једне стране – не треба спуштати критеријуме, а с друге стране – гледам у њега како стрепи и грицка доњу усну. Пролазе ми слике како саопштава родитељима да је добио 4, они бијесни, он се мучи… Замјерам и себи и колегама који попуштају. Знање је из године у годину све слабије, а просјек оцјена све већи. Да би избјегли проблеме са родитељима и инспекцијом, многи иду линијом мањег отпора и све то због превеликог очекивања. Питам се да ли ја сад свјесно треба да учиним неправду? Зар дијете мора да буде одлично да би сутра било успјешно? Вршећи притисак на дјецу да буду одлична гушимо и занемарујемо њихове таленте. Зар радије бирамо мрзовољно и незадовољно дијете које је одлично, него срећно и задовољно дијете које ужива у свом таленту? А све то зарад објаве дјечје књижице на Фејсбуку и 50-ак лајкова?!

Сриједа 3. 11. 2021.

Неки облачан и мрачан дан. Пада блага јесења киша, али није нешто хладно. Долазим пред школу. Око дворишта милион аута. Тражим паркинг, све заузето. Аутомобили стоје на тротоарима, по коловозу, пред школском капијом блокиран је пролаз. Једва се пјешке провлачим и чешем се о мокра аута. Дјелује као стање опште узбуне. Ко би рекао да то само родитељи испраћају дјецу у школу. Носе им руксаке и држе кишобран да случајно не би њихово мезимче погодила која безобзирна капљица кише. Пред школом се дуго љубе, поздрављају, машу. Дјеца се редају у редове и улазе у зграду, а прави родитељи стоје пред школом и чекају да њихова срећа уђе у школу. Још понеки поглед и махање из даљине. Све више личи на испраћај у војску.

Размишљам колико су родитељи презаштитнички настројени, дјеца размажена, а школа са застарјелим методама. Сјећам се својих долазака у школу. Долазили смо по сат времена раније, играли скакаваца, ластиша, кликера. Данас доста дјеце то и не може, немају координацију покрета, флексибилност, моторику. А и све им брзо досади. Нама кад је било досадно смишљали смо начин како да убијемо досаду, а данас родитељи дјеци одмах упале игрице, телевизор… добију све и одмах. То доводи до ниског прага толеранције код њих, слабије моторичке способности, високе фрустрације. Родитељи пребацују кривицу на школу, школа на родитеље.

Сјећам се кад сам тек почео радити у једној подручној школи. Из неког забаченог села, условно речено села, јер је то била само једна кућа, долазио је дјечак, ученик другог разреда. Он и његова мајка крену свако јутро прије 6 сати да би он стигао у школу до 7.30. Пјешачио је у оба смјера 15-ак километара свакодневно, по киши, снијегу, вјетру, олуји, али никад није изостајао с наставе. Предавао сам му три године. Увијек је био скроман, послушан и васпитан. Задовољан је био једном играчком. Дјечак који никад није видио таблет, рачунар, покретне степенице… Нема много играчака, али је срећан. Има пса, крпеног зеленог жапца и пет другара из разреда. Сјећам се њега и гледам сад ову градску дјецу: на одјећи им етикете вриште, паметни сатови, паметни телефони, а генерације које нам долазе у школу сваке године све су лошије.

Четвртак, 4. 11. 2021.

Лијепо сам повезао часове ликовног, физичког и музичког и дјеца су цијели дан радосна. Највише времена проводе у игри и кроз игру уче, а да тога нису ни свјесна. По мом мишљењу, то су три најважнија предмета за дјецу до 12 година, али њима се у школи не придаје довољно значаја.

Ипак, овај четвртак сам себи зачинио родитељским састанком. Увијек сам имао срећу да имам добру и коректну сарадњу с родитељима. На почетку поставим ствари тако да схватају да имамо заједнички циљ и да заједно радимо у интересу дјеце. Наравно, некад се ту појави неки родитељ који све зна, који се позива на неке законе и који је, наравно, увијек у праву. Овај састанак тече лагано и опуштено. Разговарамо о учењу и успјеху у одјељењу. Нема неких проблема, осим оних ко је кога гурнуо, претекао приликом уласка у школу и слично. Све док се не јави један висок и корпулентан господин, државни службеник. Пита зашто сам ја њему дао звјездицу да обоји? Да, добро сте прочитали. Зашто њему, не дјетету, него њему.

Па, господине, Ви сте дјетету урадили домаћи. Дијете је добило 5, а ви звјездицу из домаћег.

Ваљда је мислио да не препознајем рукопис одрасле особе у односу на невјешти рукопис ученика другог разреда? Није му било баш пријатно што сам га питао да ли је обојио звјездицу.

А по којем закону ми, родитељи, треба да радимо задаћу с дјецом?, пита љутито. Слушам у благој невјерици. Ваљда он подразумијева да дјеца све треба да ураде у школи, тако да родитељи код куће немају ништа с њиховим образовањем. Чуј по којем закону!

Господине, почињем лаганим тоном, закони у некој држави постоје да би се сузбило лоше и неодговорно понашање појединаца. Претпостављам да сте Ви учесник рата, патриота и академски грађанин. Патриота поштује законе своје земље и воли своју земљу. Да ли је Вама потребан онај знак ограничења брзине када пролазите возилом поред школе? Хоћете ли ту пројурити 100 на сат?

Гледа у мене блиједо, не разумијући зашто му сад то причам.

Разумни сте, наравно да ћете успорити у зони школе. Тај знак стоји ту због оних других са нижим нивоом свијести и одговорности. Е сад, да ли је Вама потребан закон који ће Вас натјерати да радите са својим дјететом? Немојте да радите са њим због учитеља, оцјене или зато што закон тако налаже. Не могу ни закон ни учитељ вољети више Ваше дијете од Вас!

Надам се да је разумио.

Петак, 5. 11. 2021.

Петак је, крај седмице. Коначно. Стари кажу да петком не ваља давати лоше оцјене – није од напретка. Кажу још и да дијете треба, да не би добило лошу оцјену петком, да носи распарене чарапе! Ако, ипак, у петак добије лошу оцјену, треба наредних 40 дана свако вече да ставља књигу под јастук. Ако тако кажу стари – онда тако треба радити!

Шалу на страну, можда су стари знали да смишљају обичаје у које данас еманципован човјек не може да вјерује, али ваља бити проницљив и из њих извлачити поуку и чистим срцем препознати добру намјеру, али се не ослањати превише на те обичаје, јер све се промијенило, само образовању то иде доста тешко – упорно измиче реформама, као дијете кад бјежи од баке која му носи џемпер да не назебе, а не признаје да му је већ хладно.

Наше ондашње или југословенско образовање било је добро за своје вријеме, с тим да му је једна од слабости било вредновање репродуктивног знања. А шта вреднујемо сада?

Да, школски систем се није мијењао годинама. Уствари, замијенили смо… Дан школе за вјерску славу; Дан младости за обиљежавање страдања неког од народа; Пионирску заклетву за првоаприлске лажи, а узорне омладинце за појединце који су се снашли; ударнике за нераднике; штафете младости за ходочашћа или маршеве на мјеста страдања… А било је много пречег за промјене и много љепшег за угледање… Замијенили смо живот за смрт.

Једино се у Босни и Херцеговини посљедице рата осјете 30 година. Европа се од Другог свјетског рата опоравила до седамдесетих година прошлог вијека. Само смо ми у вјечној транзицији. Стално у неким половичним или лошим реформама. Посљедице осјећамо сви, па тако и дјеца. Према статистици, сваки други ученик у БиХ функционално је неписмен.

Сјећам се да нам је професор на факултету причао да је Финска послала тим својих стручњака у тадашњу Југославију да реформише своје школство по угледу на југословенско. Да бисмо побољшали тренутни школски систем, морамо се осврнути на прошлост и оно што смо потиснули, па узети оно најбоље југословенско, усавршити и осавременити.

Ми данас дјецу учимо да треба да постану програмери, адвокати, да треба да оду у Њемачку или Америку, јер тамо је новац. А учимо ли их да треба да буду добри другари, да су прави пријатељи највеће благо и да је пријатељство увијек у моди? Учимо ли их доброти, солидарности, подршци за најближе…? Данашње друштво, а често и школа, заборавља да слави живот.

Прекидам ове тешке мисли и враћам се у разред. Почео је нови мјесец, па сам им обећао да ће се размјестити како желе. Ближи се крај часа, бучно ће бити да се двадесетак ђака премјешта, али наравно – обећање је обећање. Ако смо се тако договорили, онда ће тако и бити. Размјештају се. У клупи су дјечак – дјевојчица, по договору. Сви су сјели на мјеста, срећни и задовољни. Добро им дође мало промјене. Редари купе смеће, сређујемо учионицу. Прилази ми један дјечак и тихо говори, у повјерењу: Учитељу, могу ли ја да сједим са Саром?

С ким?, упитах.

Са Саром, прошапута.

Говорим му да су се већ размјестили и да је другарица с којом сад сједи фина и мирна дјевојчица.

Знам, учитељу, али мени се Сара свиђа. Мислим да сам мало заљубљен у њу. Лице му се изненада зарумени и окице зацаклише. Примакнем му се ближе. Може, наравно да може. Хајде да то овако урадимо, а да Сара не посумња. Ја ћу је у понедјељак премјестити поред тебе. Нека то буде наша мала тајна, може? Може, учитељу, рече са осмијехом.

Одлично. Баци пет!, кажем, а он отрча на мјесто трудећи се да се на њему ништа не примијети.

Ближи се и крај школског дана. Посљедњи час је одјељенска заједница. Причамо о другарству. Изненађујем се да већина дјеце не зна пјесму о другарству Бранка Коцкице. Носталгично им причам да смо ми некад учитељицу ословљавали са другарице учитељице. И љути директор је био друг. Друг управник, друг милиционер, па и друг предсједник.

Завршавамо час, они се групишу у редове и сви пјевају: У СВИЈЕТУ ПОСТОЈИ ЈЕДНО ЦАРСТВО, У НЈЕМУ ЦАРУЈЕ ДРУГАРСТВО… Имам осјећај да се ствари враћају на своје мјесто.

А да и ми размислимо о царству и другарству? ЦАРСТВО У ДРУГАРСТВУ, другарице и другови!

Ђорђе Лаловић

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on email
Email
Share on print
Print

Povezane vesti

Педагог:-Родитељи-не-би-смели-да-користе-децу-за-личну-промоцију-и-скупљање-лајкова

Педагог: Родитељи не би смели да користе децу за личну промоцију и скупљање лајкова

Друштвене мреже су у данашње време постале незаобилазан простор за одвијање комуникације. До пре једне деценије, примарна употреба интернета сводила се на информисање и едукацију, док је данас то комуницирање, социјализација, повезивање са већим бројем људи, стицање увида у њихов живот, као и самопромоција кроз формирање личног профила — виртуелног...

Три-стила-учења-које-можете-предложити-свом-детету,-ако-се-бори-са-тешким-градивом

Три стила учења које можете предложити свом детету, ако се бори са тешким градивом

Сигурно се питате како да помогнете детету у учењу, а да то није објашњавање лекција и задатака или целодневно заједничко седење над књигом. Деци то у већини случајева стварно није ни потребно. Понекад је само у питању градиво које им није занимљиво или у њему не виде корист за свој...

Како-да-знате-да-се-дете-адаптирало-на-вртић-(изостанак-суза-и-протеста-није-знак-да-је-привикавање-завршено)

Како да знате да се дете адаптирало на вртић (изостанак суза и протеста није знак да је привикавање завршено)

Plakanje, agresivnost, povlačenje u sebe, buđenje tokom noći, odbijanje hrane, mokrenje u krevet… moguće su reakcije deteta u danima i nedeljama nakon polaska u vrtić. Šta nam time zapravo želi poručiti i kako mu možemo pomoći? „Zbog polaska u jaslice ili vrtić dete se često oseća usamljeno, zbunjeno i napušteno....

Уа супермајке, живеле маме и мајке!

Што је свет толико пошандрцао да је сад важније која мајка брже пегла, а која здравије оброке спрема и то постави на интернет – од оне „обичне најобичније“ мајчинске љубави која ради офлајн? Волимо ми нашу децу, паметна су, „све знају на телефону“, говоре енглески, тренирају три спорта и свирају...

ADVERTISEMENT
ADVERTISEMENT