ADVERTISEMENT

Kao prosvetni radnik POTPISUJEM da ova školska godina nije izgubljena

U proteklih godinu dana, čini mi se da smo se svi pokazali kao odlični kritičari, da smo svi iznosili argumente najpre protiv onlajn nastave, pa zatim protiv povratka u školu, a onda i protiv samog načina realizacije nastava. Izgleda da nijedan model nastave nije prošao bez ozbiljnih kritika do toga da se došlo do potpunog obesmišljavanja rada kako učenika tako i nastavnika u novonastaloj situaciji. Kao da sve što smo dosad uradili postaje beznačajno, uzalud i da je bolje da su deca deca pauzirala ovu školsku godinu.

Foto: RTV, Dejan Kreculj

Da li je, zaista, bolje da su deca pauzirala školsku godinu?

Ovo pitanje postavljam svim akterima obrazovnog procesa – roditeljima, nastavnicima, učenicima, pa i onima koji nisu direktni učesnici nastavnog procesa kao što su mediji. Da li iko od nas može da zamisli jednu školsku godinu u kojoj deca ne idu u školu i da li realno razmišljamo da bi to bilo isto kao i sad i da svakako deca ništa nisu naučila? Samo se zamislimo, da li je baš tako?

Deca nisu ništa naučila u pandemijskim uslovima
Netačno

Uzmimo bilo koju vrstu nastave. Hajde da krenemo od redovne nastave i časa koji traje trideset minuta. U nižim razredima, deca su išla svaki dan u školu. U višim razredima, istina, deca su išla svaki drugi dan u školu. U srednjoj školi deca su išla svake druge sedmice u školu. Kad pogledate takvu organizaciju, deluje kao da se nastavni proces odvija “na silu”. Međutim, ne zaboravite jednu stvar. Iako neki smatraju da ovog leta mi ništa nismo radili, mnogi od nas pohađali su razne obuke, razne vebinare kako da nastavni proces učinimo efektnijim i efikasnijim, kako da ovladamo veb-alatima, kako da ne trpi nastavni proces u vreme pandemije.

Mnogi pominju tih 30 minuta, kao nedovoljno vremena da se nešto zaista uradi. Prvo, nije tačno da je čas trajao samo 30 minuta. Jeste u školi. Ali pored toga, učenici su imali i onaj obavezan onlajn materijal za sve one koji taj dan odnosno tu sedmicu nisu u školi, kao i dodatnih tih 15 minuta u vidu vežbica ili korisnog materijala kao vid dopune. Drugo pitanje je kako je ko radio.

Možemo uvek govoriti o svačijoj odgovornosti, ali odgovornost svakog nastavnika je lična i primedbe na račun nastavnika ne iznose se na društvenim mrežama, već postoji procedura kojom može da se dokaže stepen odgovornosti nastavnika. Nikada mi nije bilo jasno zašto roditelj neće da se “zameri” sa nastavnikom a sve primedbe iznosi preko društvenih mreža ili u nekom užem krugu, “u poverenju”. Zašto? Zar nismo toliko ljudi da sednemo da popričamo, da vidimo u čemu je problem?

Ako ipak imamo toliko različite poglede da se ne možemo usaglasiti, uvek postoji instanca više, uvek postoji način, zar ne? Razumem da neki roditelji izbegavaju jer ne znaju kako će nastavnik odreagovati, ali zar to nije isto i u suprotnom smeru? Kad iznosim mišljenje o određenom učeniku, ni ja ne znam kako će određeni roditelj odreagovati, ali, istina i dobronamernost su najbitniji. Kad bih svaki put razmišljala od tome šta će misliti roditelj i kako će odreagovati, verovatno bi svi učenici imali petice i loše znanje. Nekad je potrebno biti iznad situacije, pobediti sebe i staviti sebe u poziciju one druge strane. To važi podjednako i za nastavnike i za roditelje.

Svi mi ZAJEDNIČKI SNOSIMO ODGOVORNOST ZA BUDUĆNOST NAŠE DECE. Ako učenik nije ništa naučio na času od 30 minuta, ili je to odgovornost nastavnika ili učenika, kao i na času od 45 minuta. Ne treba izbegavati utvrđivanje odgovornosti, nego reagovati odmah.

Ako imam u odeljenju veliki broj loših ocena, bez obzira na to da li su to pandemijski ili normalni uslovi, sigurno je da je odgovornost moja. Ako većina učenika ne može da isprati moj tempo, takođe je odgovornost moja jer nisam isplanirala dobro čas. Međutim, ako roditelj smatra da pandemijski uslovi i čas od 30 minuta treba da budu izgovor da bi se spustili kriterijumi ili dale neke vrste olakšica, bolja prolaznost, smatram da to već nije dobar način razmišljanja. Jedina olakšica treba da bude manji broj aktivnosti ili zadataka, što je normalno, jer treba imati u vidu da je vreme skraćeno i da učeniku treba da uradi zadatke bez dodatnog pritiska, prilagođene skraćenom vremenu rada.

Opet, budimo realni, dete koje želi da nauči, ono će i naučiti. Dete koje iskreno želi pomoć, ono će je i tražiti kako od roditelja tako i od nastavnika. Zašto ne traži? Nije motivisano. Ako je to slučaj, onda smo podjednako krivi i nastavnici i roditelji. Nastavnici što ne primećuju nedostatak motivacije ili primećuju a ne čine ništa. Roditelji što primećuju ali ili idu linijom manjeg otpora da se ne zameraju nastavniku ili jednostavno samo pripišu krivicu nastavniku, što nije dobro, jer – čak i da jeste isključiva krivica nastavnika, cilj je da dete nauči. To znači, opet, zajednički dogovor – utvrditi kako pomoći učeniku na najbolji mogući način, zajedničkim snagama.

Šta to ne fukcioniše u onlajn nastavi

Složićete se svi da bi onlajn nastava bila savršena kada bismo svi više poradili na tome da decu motivišemo da razumeju onlajn nastavu, a ne kao mogućnost da “hvata krivine” ili da prepiše da bi dobilo veću ocenu. Onlajn nastava treba za dete da bude šansa da pokaže visok stepen zrelosti pa uprkos tome što mu je data mogućnost da iskoristi “prečicu”, da pokaže odgovornost.

Kako to postići? Samo dete to nikad neće predložiti, to je svima jasno. Mi, odrasli treba da radimo na tome. Taj stepen lične odgovornosti određuje i razlikuje visokorazvijena društva od onih manje razvijenih.

Zapamtite, odgovorna osoba ne traži krivca u drugima, ne polazi od toga koliki je problem i zašto nešto ne može. Odgovorna osoba polazi od toga šta može i kako da iz situacije u kojoj se nalazi izvuče ono najbolje.

Hajde da naučimo decu tome. Uzmimo ovaj primer: Neka je dete, recimo, tokom onlajn nastave “iskoristilo šansu” pa prepisalo ili je roditelj bio mekog srca pa uradio neki zadatak. Zašto ne bismo posle toga razgovarali sa detetom i rekli mu:

“Dobro, poslužili smo se trikom, dobio si dobru ocenu, pa hajde da vidimo da li ćeš kasnije imati problem sa nedostatkom znanja? Zamisli sad da odemo kod doktora na pregled i doktor ne može da utvrdi zašto ti kašlješ, na primer, jer je tu lekciju “prepisao”? Ili da odemo kod mesara koji meša grame i kilograme. Ili kod automehaničara, a ti treba da kreneš na more, a on, kad je išao u školu bila je onlajn nastava pa svoj automehaničarski zanat nije “opravdano”  mogao da usavrši – svakako je bilo onlajn, pa je prepisao. Ili kod zubara, koji tvrdi da ti nije pokvaren zub, iako te boli jer on ne zna, tad je bila onlajn nastava, malo je prepisivao.

Drago dete, da li želiš u takvom svetu da živiš, da li želiš da budeš deo takvog sveta ili ćeš se ponašati odgovorno? Zato, ako si sad to prepisao ili ti je neko drugi uradio, odmah uzmi to i nauči.

Ali pre nego što održimo detetu ovakav govor, postavimo sebi pitanje – da li smo mi sami, kao odrasli ljudi, dostigli taj stepen odgovornosti?

Da li treba prećutati nastavniku ili roditelju “da se ne zamerite”?

NIKAD

Ako verujem u svoje stavove, koji ne moraju nužno da budu ispravni, ali ja u datom momentu smatram da su ispravni, ako smatram da sam oštećen, da li ću ćutati? Da li da se zameram, možda je bolje da ćutim, pa kad dete završi školu, reći ću to javno. Ili, kao nastavnik, ma, zašto bih se zamerala onom “nezgodnom” roditelju, zar nije bolje da mu dam željenu ocenu, miran ja, miran on. A da li nam je mirna savest? Šta ćemo sa znanjem deteta? Možda smo svojim nemarom trajno dete oštetili, možda zbog našeg “balansiranja” dete nije razvilo neki svoj talenat?

Vraćamo se na početak. DA LI JE OVA ŠKOLSKA GODINA IZGUBLjENA?

Krajnje vreme je da svako ponaosob, svaki akter nastavnog procesa, svaki nastavnik, roditelj ili učenik odgovori da li je ova školska godina izgubljena u svoje lično ime. I ako jeste, zbog čega ili koga. Krivica nikad nije u drugima. Krivica ili deo krivice je u nama samima, bilo da prećutno a nezadovoljno prihvatamo razne nepravde, bilo da se borimo na pogrešan način. Svaki način koji polazi od krivice drugog je pogrešan. Svaki način da zajednički možemo popraviti i unaprediti sve je konstruktivan. Naučimo i decu da tako razmišljaju.

Mi ne možemo neprestano tražiti krivce, optuživati medicinski tim, krizne štabove, vlast, roditelje, decu, nastavnike, nepovoljne uslove i slično. Ne možemo uvek kretati od kritika i nezadovoljstva jer se to kao požar rasplamsa a ne dovodi do rešenja. Svi mi moramo naučiti da konstruktivno razmišljamo. Ceo svet je zahvaćen pandemijom, ali pogledajte kako se u razvijenim društvima ljudi ponašaju. ODGOVORNO. To znači da moramo da povratimo poverenje u ljude, da verujemo timu doktora ako nam preporučuje mere, da verujemo prosvetnim radnicima jer su to ljudi koji uče našu decu, da verujemo roditeljima jer je legitimno da su zabrinuti za svoju decu, da problemu pristupamo konstruktivno, da sve preispitujemo dobronamerno i konstruktivno, da ne idemo linijom manjeg otpora, ali ni da problem rešavamo eksplozivnim reakcijama preko društvenih mreža.

Kad to prevaziđemo, onda će i naša deca kopirati naše ponašanje. Jer, sve što je u detetu dobro je dečje, sve što je loše je od nas odraslih.

Kao prosvetni radnik, smatram i potpisujem da ova školska godina nije izgubljena. Mislim da su pobednici ona većina dobrih roditelja i dobrih prosvetnih nastavnika. Pitajte decu da li su nešto naučila. Svako dete će reći da jeste. Smešno je i pomisliti da bi bilo isto kao da nisu išli u školu. Kad dobro razmislimo, mislim da niko i ne veruje u to da je ova školska godina izgubljena. Da može da bude bolja, naravno da može, uvek postoji prostor za bolje.

Svi koji ste deo nastavnog procesa – pokažite svoju konstruktivnost i uložite energiju i imaćemo odličnu školsku godinu!

Autor: Sanja Simić de Graf, profesor engleskog jezika

ADVERTISEMENT
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on email
Email
Share on print
Print

Povezane vesti

danas-isplata-ucenickih-stipendija-i-kredita

Danas isplata učeničkih stipendija i kredita

Isplata desete rate učeničkih stipendija i kredita, koje je obezbedilo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,  učenicima srednjih škola u Republici Srbiji, za školsku 2020/2021. godinu,  počeće  danas, 17. juna 2021. godine. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja stipendiraće 11.500 učenika srednjih škola u Srbiji, na osnovu raspisanog Konkursa za...

prosvetari-traze-manje-ucenika-u-odeljenjima

Prosvetari traže manje učenika u odeljenjima

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije pokrenula je onlajn petciju za smanjivanje broja učenika u odeljenju, saopšteno je na protestu koji su predstavnici tog sindikata organizovali ispred zgrade Vlade Srbije. Protest je održan pod parolom “Manje je više”, čime su prosvetari hteli da poruče da je u odeljenjima sa manjim brojem...

info-dani-horizont-evropa-programa

Info dani Horizont Evropa programa

Evropska komisija je najavila detalje o info danima koji su posvećeni Horizont Evropa programu, a koji će se održati u periodu od 28. juna do 9. jula 2021. Ovaj desetodnevni događaj pružiće priliku potencijalnim kandidatima i drugim zainteresovanim stranama u istraživanjima i inovacijama da dobiju informacije i postave pitanja o...

pokrenut-pilot-projekat-„ucionica-kakvu-zelim“

Pokrenut pilot projekat „Učionica kakvu želim“

U saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Republički sekretarijat za javne politike Vlade Republike Srbije (RSJP)  pokrenuo je pilot projekat „Učionica kakvu želim“. Cilj pilot projekta je razvoj preduzetničkog razmišljanja kod učenika od 1. do 4. razreda osnovne škole. Projekat se sprovodi u deset osnovnih škola na teritoriji...