Dr Bojanin: Imao sam najgori rukopis u školi i zbog toga nisam bio odličan

Prof. dr Svetomir Bojanin, najpoznatiji dečji psihijatar u ovom delu Evrope, utemeljivač neuropsihologije i savremene defektologije u Srbiji, autor više od dvadeset udžbenika i monografija, često govori o nedostacima obrazovnog sistema kao i o tome šta je deci zapravo potrebno. On se, pritom, osvrće i na svoje odrastanje, period školovanja i to kako se u pojedinim situacijama osećao.

Jednu od takvih priča podelio je u razgovoru sa dr Stevanom Nestorovom iz Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov.

– Ja sam imao disgrafiju i sećam se da mi u početku to nije bilo prijatno. Sećam se da nam je jednom u goste došla tetka i kada je videla moj rukopis rekla je nešto što me je pogodilo. Ali moji roditelji su uvek pravili viceve na taj moj problem i zato se ja nisam osećao kao dete koje ima neku manu. U školi, u gimnaziji, video sam da to i drugi primećuju i prosto sam uživao kad kažu da imam najgori rukopis u gimnaziji. A imao sam petice iz istorije, zemljopisa (geografija) i iz drugih predmeta. – govori dr Bojanin.

Seća se on i perioda kad je išao u šesti razred i nije bio odličan jer mu profesor srpskog jezika nije dao peticu.

– Tada su bile potrebne sve petice za odličan uspeh na kraju razreda, bez ijedne četvorke. Taj profesor srpskog mi je bio i razredni starešina. Sećam se da je na kraju šestog razreda čitao koliko ima odličnih, koliko vrlodobrih, ko ima kakav uspeh… a onda meni kaže da se na sednici zbog mene posvađao sa kolegama i još mi kaže “Terali su me da ti dam 5, ali ja nijedan tvoj pismeni zadatak nisam mogao da pročitam, pa sam ti uvek davao trojku.”. Dakle, ja sam u nečemu bio prvi i uživao sam u tome. Kao neki mangup, dodaje profesor kroz osmeh.

Profesor Bojanin je svoj stručni i naučni rad velikim delom posvetio mentalnoj higijeni u školi, uzrocima slabog uspeha u školi, uz neizostavnu kritiku škole kao institucije koju često naziva tragičnom tekovinom naše civilizacije. Profesor je sve ove fenomene opisao i obradio u svojim knjigama od kojih su među najpoznatijim i najčitanijim knjige „Škola kao bolest“, „Zašto slab uspeh u školi“, „Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima“.

Možemo zaključiti da problem sa pisanjem koji je prof. Bojanin imao dok se školovao nije bio prepreka da postane autor velikog broja knjiga, metoda i naučnih pristupa. Manje je poznato da je profesor upravo oblast disgrafije kod dece odabrao kao temu svoje doktorske disertacije.

Kada se sve ovo uzme u obzir, pitali smo profesora kako se on osećao kao učenik i kako se osećaju deca koja u školi imaju slab uspeh u određenoj oblasti nastave.

– Dete se oseća onako kako ga vide njegovi roditelji. Ako ga vide da nešto ne može jer ima hendikep dete će se stideti toga. Ako se ponašaju kao da ne vide problem onda će to lakše proći. Sećam se, jedan moj drug Steva, zbog dečje paralize imao je kraću nogu. Ali on je stalno igrao fudbal bez problema. Svi su jurili za njim. Imao je samopouzdanje! To je najvažnije! Ako detetu stalno ukazujemo na mane koje ima (moj mali trapavko) dete će se tako i osećati i imaće kompleks niže vrednosti. Zato, ako imate dete koje je loše u matematici, čitanju, pisanju, posavetujte se sa nekim defektologom jer se to danas može lepo rešiti. Ali nemojte naglašavati da je to mana i da dete vidi da vi mislite da je manje vredan.

Pohvalite dete u nečemu u čemu je dobar kao drugi ili je bolji od drugih. A manu pred njim prećutite i ne prebacujte mu to. To što dete ne može ili što ima slab uspeh u školi je posledica disharmoničnog razvoja i škola i nastavnici vam u tome ne mogu pomoći jer se o tome ne uči u učiteljskim fakultetima i školama.

Nastavnici ne treba da dozvole sebi da se ponašaju kao njihovi uplašeni roditelji ili kao drugari koji im se podsmevaju.

Defektolog koji radi sa detetom koje teže uči nikako ne sme da se gleda sa potcenjivanjem ili da se tuži roditeljima kako deca ne mogu nešto ili kako ne znaju da čitaju, pišu, računaju… Možemo da upotrebimo vežbe koje to ispravljaju i koje su prilagođene za svako dete posebno u odnosu na problem koji ima.. Ali najvažnije je da se prema deci odnosimo humano. Nije greh kad neko ne može da čita. Treba mu pomoći, kao detetu koje ne zna da igra košarku pa posle nauči.

Defektolozi treba da sprovode vežbe za disharmonični razvoj i to bude kod neke dece manje- više uspešno. To su vežbe za decu sa disleksijom, disgrafijom, diskalkulijom, dispraksijom i tako dalje. U te vežbe je upakovan naš odnos sa detetom i naša volja da uspemo u tome i taj odnos je puno važniji od samih vežbi. Dete treba da vidi na našim licima da i ono vredi i da dobije podsticaj da se i dalje trudi. Ako roditelji smatraju da je rad bezuspešan onda to nije dobro jer tada i defektološki rad gubi svog saradnika, a to je nada u napredak deteta sa kojim radimo.

Izvor: Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on email
Email
Share on print
Print

Povezane vesti

decji-psiholog:-sta-je-svrha-kazne-u-vaspitanju-i-kakva-ona-(ne)-treba-da-bude

Dečji psiholog: Šta je svrha kazne u vaspitanju i kakva ona (ne) treba da bude

Кажњавање је један од уобичајених поступака у процесу васпитања. Заснива се на чињеници да деца најефикасније уче из сопственог искуства. Наиме, велики део онога што деца раде има неки ефекат на њих саме, односно доводи до одређених добрих или лоших последица. Деца задржавају и учвршћују оне облике понашања која су...

vladeta-jerotic:-kad-otac-istuce-cerku,-to-su-posledice-koje-ostaju-citav-zivot

Vladeta Jerotić: Kad otac istuče ćerku, to su posledice koje ostaju čitav život

Питали су ме шта је горе? Кад се дете размази или кад су родитељи претерано строги? Ако треба бирати, боље размажено, него дете које расте у претераној строгости. Јер, ипак, то дете се кроз живот у којем није више у центру пажње, некако коригује. Али ако у себи дете носи...

da-li-su-bolje-majke-u-engleskoj-ili-srbiji? 

Da li su bolje majke u Engleskoj ili Srbiji? 

Милица Крстивојевић, старији клинички ембриолог, гостовала је у јутарњем програму ПРВЕ телевизије и, између осталог, осврнула се на понашање мајки на нашим просторима и у Енглеској. Foto: Canva Универзална реченица сваког родитеља на Балкану јесте она: “Док си под мојим кровом и једеш мој хлеб, радићеш како ти кажем”. Па,...

vi-ste-rekli-“ne”,-a-dete-odmah-ide-da-pita-tatu.-kako-reagovati?

Vi ste rekli “ne”, a dete odmah ide da pita tatu. Kako reagovati?

Деца су, у суштини, себична. Али то је потпуно природан део њиховог развоја и врло ће често тешко поднети кад им се каже “не”. И премда је врло важно да деца ту реч чују онда кад је неопходно, многи родитељи избегавају да кажу то “не”. Неки зато што се плаше...

zapanjujuca-otkrica-o-decjem-mozgu:-hormon-stresa-se-kod-devojcica-smanjuje-kad-cuju-majcin-glas

Zapanjujuća otkrića o dečjem mozgu: hormon stresa se kod devojčica smanjuje kad čuju majčin glas

Када су у најмлађем узрасту, деца с посебном пажњом прате мајчин глас и издвајају га од свих осталих. Но како одрастају, више их привлаче гласови непознатих људи. Тако у тинејџерском добу делови мозга повезани са наградом интензивније реагују на непознате гласове него на мајчин глас. Дечји мозак је на посебан...

ADVERTISEMENT
ADVERTISEMENT