Dečji psiholog: Šta je svrha kazne u vaspitanju i kakva ona (ne) treba da bude

Kažnjavanje je jedan od uobičajenih postupaka u procesu vaspitanja. Zasniva se na činjenici da deca najefikasnije uče iz sopstvenog iskustva.

Naime, veliki deo onoga što deca rade ima neki efekat na njih same, odnosno dovodi do određenih dobrih ili loših posledica.

Deca zadržavaju i učvršćuju one oblike ponašanja koja su u njihovom iskustvu dovela do, za njih, nečeg pozitivnog i prijatnog (zadovoljila neku njihovu potrebu), a prestaju da rade ono što je dovelo do, opet za njih, nečeg negativnog i neprijatnog (onemogućilo ih da zadovolje svoju potrebu).

Kazna predstavlja situaciju u kojoj nešto što je dete uradilo ima za njega neprijatan ishod pa će zato taj oblik ponašanja zameniti nekim po pitanju ishoda za njega boljim.

Cilj kažnjavanja je da se izazove pozitivna promena u ponašanju deteta, a NE odmazda za učinjenu grešku.

Svrha kazne treba da bude da dete umesto nekog neprihvatljivog postupka usvoji neki primereniji oblik ponašanja i da se na taj način menja u pozitivnom smislu.

Nije svrha kazne da dete bude izloženo trpljenju neprijatnosti srazmerno neprijatnosti koju je svojim ponašanjem izazvalo kod roditelja ili okoline (ne treba kazna da bude mnogo stroga i neprijatna za dete samo zato što je nama bilo mnogo neprijatno pred prijateljima zbog njegovog ponašanja).

Poenta nije u trpljenju i izdržavanju već u pozitivnoj promeni ponašanja.

Kažnjavanje treba da bude od strane roditelja promišljena aktivnost, a NE efekat njihovog trenutnog emocionalnog stanja.

Kad god roditelj kažnjava dete treba da ima jasnu predstavu o tome:

  • koje ponašanje tačno želi da kazni (ne „danas je nemoguća, načisto me je izludela“, nego „neprihvatljivo je da i pored dogovora nije sredila svoje igračke“)
  • šta želi kaznom da postigne (ne „ovo će ga opametiti jednom za svagda“ nego „treba da umesto da otima na silu igračku od drugog deteta nauči da sačeka da bude slobodna ili uzme neku drugu“)
  • zašto koristi baš tu kaznu (zašto je, na primer, kazna baš „nedelju dana bez telefona“ a ne recimo „tri dana bez telefona“).

Kazna se NE izriče zato što smo se iznervirali, uplašili, opasno naljutili (razbesneli) ili se osetili bespomoćni da bila šta drugo uradimo.

U takvoj situaciji delujemo preplavljeni emocijama i impulsivno i kaznom postižemo više sopstveno emocionalno rasterećenje nego pedagoški efekat.

To ne znači da ne smemo da imamo negativna osećanja u vezi ponašanja sopstvenog deteta i da ne smemo da ih ispoljimo već samo da se suzdržimo od kažnjavanja u situaciji kad smo previše uznemireni.

Kazna NE SME da bude ponižavajuća, degradirajuća ili uvredljiva za dete.

Kazna treba da usmerava ponašanje deteta od negativnog ka pozitivnom u smislu njegovog napretka i boljitka.

Ako kazna u sebi sadrži elemente koji na bilo koji način predstavljaju nipodaštavanje deteta, taj razvojni efekat se gubi i dovodi do direktnog urušavanja samopouzdanja i samopoštovanja deteta čime se onda gubi sama njena svrha.

Cepanje listova iz sveske kad dete pogreši u izradi domaćeg zadatka, „sad ću svima da ispričam šta si uradio da ti se smeju“, „pet puta kaži glasno da si glup“ su samo neki od primera koji ne da su nedelotvorni nego su kontraproduktivni u vaspitnom procesu.

Kažnjavanje treba da bude usmereno na ponašanje a NE na ličnost deteta.

Dete je ličnost vredna i značajna sama po sebi i treba uvek da bude voljena i prihvaćena kao takva.

Ono što može da bude neprihvatljivo i što bismo želeli da promenimo kod deteta treba da se odnosi isključivo na njegovo ponašanje.

Tako kritikovanje kao oblik kazne kao i drugi oblici kažnjavanja deteta treba da budu usmereni na ono što je dete radilo (ili nije radilo) a ne na njegove osobine.

Nije opravdano naglašavati detetu kako je nemoguće, nesposobno, užasno i sl. nego mu ukazati da se ponašalo neodgovarajuće (uznemiravalo drugo dete, trčalo gde nije smelo, slagalo i sl.), da nije ispunilo obećanje (vratilo se kad je rečeno, sredilo sobu,…), da nije uložilo dovoljno truda itd.

Dete kaznu NE SME da doživi kao prestanak roditeljske ljubavi

Iako mi podrazumevamo da svoje dete uvek volimo bez obzira na to kako se ponašalo, za dete (posebno na mlađem uzrastu, mada ni starija nisu imuna na ovako nešto) to nije uvek podrazumevajuća stvar.

U nekim situacijama kad je roditelj ljut i kada kažnjava, dete to može da razume kao da ga mama ili tata više ne vole (bar u tom trenutku) što je zastrašujuća i uznemirujuća pozicija.

Zato je potrebno da se grdnje i kazne izriču u kontekstu prihvaćenosti i voljenosti deteta što se postiže izbegavanjem vređanja, usmerenošću na ponašanje a ne na ličnost, smirenim tonom, primerenim i ostvarljivim kaznama, davanjem šanse da se popravi.

A često prilikom izrcanja kazni roditelji podsećaju dete da ga vole i jasnim izražavanjem ljubavi („mama te voli najviše na svetu ali tvoje ponašanje sada nije bilo u redu pa zato ne možeš…“) i izražavanjem vere u sposobnosti deteta da ispuni očekivanja roditelja („sad si pogrešila ali verujem da ćeš se sigurno sledeći put potruditi da to popraviš“).

Autor: Brankica Stanojević, diplomirani psiholog

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on email
Email
Share on print
Print

Povezane vesti

dr-bojanin:-imao-sam-najgori-rukopis-u-skoli-i-zbog-toga-nisam-bio-odlican

Dr Bojanin: Imao sam najgori rukopis u školi i zbog toga nisam bio odličan

Проф. др Светомир Бојанин, најпознатији дечји психијатар у овом делу Европе, утемељивач неуропсихологије и савремене дефектологије у Србији, аутор више од двадесет уџбеника и монографија, често говори о недостацима образовног система као и о томе шта је деци заправо потребно. Он се, притом, осврће и на своје одрастање, период школовања...

vladeta-jerotic:-kad-otac-istuce-cerku,-to-su-posledice-koje-ostaju-citav-zivot

Vladeta Jerotić: Kad otac istuče ćerku, to su posledice koje ostaju čitav život

Питали су ме шта је горе? Кад се дете размази или кад су родитељи претерано строги? Ако треба бирати, боље размажено, него дете које расте у претераној строгости. Јер, ипак, то дете се кроз живот у којем није више у центру пажње, некако коригује. Али ако у себи дете носи...

da-li-su-bolje-majke-u-engleskoj-ili-srbiji? 

Da li su bolje majke u Engleskoj ili Srbiji? 

Милица Крстивојевић, старији клинички ембриолог, гостовала је у јутарњем програму ПРВЕ телевизије и, између осталог, осврнула се на понашање мајки на нашим просторима и у Енглеској. Foto: Canva Универзална реченица сваког родитеља на Балкану јесте она: “Док си под мојим кровом и једеш мој хлеб, радићеш како ти кажем”. Па,...

vi-ste-rekli-“ne”,-a-dete-odmah-ide-da-pita-tatu.-kako-reagovati?

Vi ste rekli “ne”, a dete odmah ide da pita tatu. Kako reagovati?

Деца су, у суштини, себична. Али то је потпуно природан део њиховог развоја и врло ће често тешко поднети кад им се каже “не”. И премда је врло важно да деца ту реч чују онда кад је неопходно, многи родитељи избегавају да кажу то “не”. Неки зато што се плаше...

zapanjujuca-otkrica-o-decjem-mozgu:-hormon-stresa-se-kod-devojcica-smanjuje-kad-cuju-majcin-glas

Zapanjujuća otkrića o dečjem mozgu: hormon stresa se kod devojčica smanjuje kad čuju majčin glas

Када су у најмлађем узрасту, деца с посебном пажњом прате мајчин глас и издвајају га од свих осталих. Но како одрастају, више их привлаче гласови непознатих људи. Тако у тинејџерском добу делови мозга повезани са наградом интензивније реагују на непознате гласове него на мајчин глас. Дечји мозак је на посебан...

ADVERTISEMENT
ADVERTISEMENT